Moj brat je rođen bez obje noge 1995. godine. Moji roditelji i ja smo bili tužni ali voljeli smo ga više nego ikoga. Djeca su mi se smijala zbog bratovog stanja. Često sam u svojoj sobi plakala zbog toga a moj brat je bio pored mene zagrlio me i rekao: Seko nemoj plakati smijaćemo se mi njima za koju godinu.
I evo došao je taj trenutak, moj brat ima umjetne noge tj protetičke, trenira atletiku i velika je nada sporta. Predviđaju mu iduću paraolimpijadu iako njemu ne bi bila problem ni olimpijada jer trenira i bolji je od onih koji imaju obje zdrave noge.
Volim ga najviše na svijetu! Svima treba poruka da bude: Oni se vama smiju jer ste različiti a vi se njima smijte jer su svi isti!
Mogu reci samo to svaka cast i samo tako dalje i puno uspeha u svemu sto pokusa a drugi sto mu se smeju nema veze doci ce vreme kada cete vi moci sve to da im vratite na drugi nacin. Ne obrracaj puno paznju na njih nisu zasluzni da potrosite nijednu misao na njih
OdgovoriIzbriši